петак, 13. април 2012.

I don't want to die! I sometimes wish, I'd never been born at all

Ne mogu više ovako, strah me uništava. Boli me, steže i guši... 
Svaki put počinje isto, spontano i neočekivano. Ležim ili sedim, i odjednom nadolazi strašna misao. Ja dva metra ispod zemlje, ne vidim, ne čujem, ne dišem, i tako čitavu večnost. Šta ako nema ništa posle? Možda su zagrobni život i reinkarnacija samo izmišljeni da teše nas paranoične? Tada se moje disanje menja, ne mogu da ostanem na mestu na kojem sam, želim da iskočim iz sopstvene kože i odem negde daleko, negde gde ću konačno čuti reči koje će mi pomoći da se izlečim. I suviše volim život da bih ga se tek tako odrekla, i to za manje od 100 godina, ko zna kada i kako, u jednom delu sekunde moje telo će poslednji put izdahnuti, a ja ne znam šta će me čekati, i da li će me nesto čekati sa druge strane. Ma, da li uopšte postoji druga strana?

Jedite kolače,
Nevena Nikolić

Нема коментара:

Постави коментар