четвртак, 10. мај 2012.

I hate days like this

Ne znam ni kako da počnem da se žalim pošto mi je više muka postova o tome kako mi je loše, ali samo želim da se za početak zahvalim onome ko je napravio naočare za sunce, jer bez njih današnji dan ne bih preživela. One su zaista najbolji modni detalj ikada izmišljen, jer prikrivaju ono što želimo da sakrijemo.
Elem, kada se prave dogovori ja nikada ne dam konkretan odgovor sa da ili ne, i kod mene uvek stoji ono bljutavo nedefinisano možda. Do te sive zone se polazi od jasnog ne, i ono često napreduje do neplaniranog da. Iskreno najviše mrzim kada možda ponovo postane ne, jer tada znam da nešto nije uredu. I da karma nije kučka koja mi ne dozvoljava da se malo uspenem (a ne samo da padam) ili da nije uticala kombinacija večitih hormona, pms-a i neispavanosti možda bi današnji dan prošao bez "drama queen" momenata i nerviranja. Ceo dan moje raspolozenje je variralo sve do tog NE koje je zabetoniralo depresiju. Mislim da je posle nekog vremena nervni slom postao sastavni deo moje uobičajne nedelje.
Današnji pad je boleo, više nego i jedan u proteklih par meseci. Moje sigurno ne, bilo je potajno da sve vreme, da bi danas došao onaj sudbonosni šamar stvarnosti. I dok sam u transu ćutala u autobusu, pokušavala sam da napravim bilo kakav kez, ali i to je bio Sizifov posao. Mišići su se grčili, usta su mi drhtala,a suze su mi tekle, dok sam pokušavala smeškom da pokazem da sam dobro. Autobus je uštao u tunel, sve pred očima mi je bilo mračno. Odjednom učinilo mi se, kao priviđenje, da vidim svetlost na kraju tunela, ali ispostavilo se da su to bili samo kineski cirkoni. Možda bih trebala da kupim ružičaste naočare...

1 коментар: