петак, 20. јул 2012.

And I don't know what the f**k are you saying half the time...

I tako, sedeli smo mi u sobi, tacnije trpezariji za ruckom. Da li smo pricali? Ne, i dalje je ljut, i dalje ne znam zasto i ne znam do kada. Znas onaj osecaj kada ti nije ni do cega, narocito ne do jela, ali opet trpas u sebe da ne bi delovalo cudno? E tako sam se osecala, samo jos cudnije. Nisam bila tuzna, daleko od toga, samo sam zelela da pobegnem, jer ne znam na cemu smo nas dvoje. Nisam znala kako da se postavim, i zato sam cutala, i ta tisina je postajala sve dublja i teza. Znala sam da zeli nesto da kaze, i dalje ne znam zasto jednostavno nije poceo da vice kao svaka normalna osoba. Lepo se isvadjas, kazes sta imas, 10 minuta kasnije, kao da nista nije ni bilo, divota! Ali ne, on je cutao i otisao cim je mogao. Jos uvek sam sedela i pokusavala da jedem. Onda je samo prosao pored mene i rekao: "Sto se tice tebe, mi smo zavrsili..." (msilim da je ovo bio 50. put do sada) Pitala sam ga zasto, ali iz odgovora: "Tako", bas i nisam mogla mnogo da zakljucim, osim da on bas voli melodramaticne situacije...

Jedite kolace,
Nevena Nikolic

четвртак, 05. јул 2012.

A onda pogledam, i shvatim...

Ponekad imam osećaj, da sve mora da bude onako kako ja želim. Dobro, ne ponekad, uvek! Nije lako kontrolisati sve kada znaš da sistem mora da pukne, da će ljudi ići svojim putem i slediti svoje snove bez tebe. Doći će novi ljudi, neki od pre će biti zaboravljeni, pa pobogu to se uvek dešava.
Ne volim što se završila srednja škola, samo zbog njih. Naravno da će mi svi obećati viđanje makar dva puta mesečno, duge razgovore preko telefona, tajne koje smo imali ćemo i dalje čuvati, rituali koji su postojali nikada neće biti zaboravljeni. 
Biće oni tu, kao što su bili i oni iz osnovne škole. Raspust posvećen samo njima, a kada dođe oktobar stalna prepričavanja o tome kako je na fakultetu, koga smo upoznali, kakvi su profesori, šta ima novo... Vremenom ti razgovori postaju ređi, na putu do faksa ili posla, u žurbi sa onim utešnim rastankom: "E, sada sam u frci, ali zvaću te da idemo na kafu ili nešto!", i onda rastanak do rodjendana, kada ćemo u ponoć slati poruke sa najlepšim željama koje od srca želimo, dok se budemo sećali rođendana. 
A sa druge strane tu će biti nove obaveze, novi prijatelji koji znaju više o nama nego oni sa kojima smo čekali jutra.
Šta onda da odgovorimo kada vidimo one do kojih nam nije ni stalo?
-Ej, je l se čuješ sa...?
- Da, naravno!- a ne možemo da se setimo kada je to poslednji put bilo.
Plima i oseka ne mogu da se kontrolišu, i vreme se neće vratiti, i dok pišem ovo pokušavam da lažem sebe da ovog puta neće biti isto, da ćemo se viđati i kada pređemo 60. Verovaću im da nisu isti, kada mi budu rekli da previše dramim, i da nisam upravu. Pretpostavljam da sam i one subote morala da naletim na njih u Bulevaru u 5 ujutro, i da bi to trebalo da bude neki znak. Možda samo moram da skočim i ovog puta ću konačno promašiti zemlju i leteti.
Mislim da sam luda, da nema ništa od toga, da će me biti baš briga za njih, a onda pogledam i shvatim: Ribe moje volim vas sve <3

Jedite kolače,
Nevena Nikolić