петак, 20. јул 2012.

And I don't know what the f**k are you saying half the time...

I tako, sedeli smo mi u sobi, tacnije trpezariji za ruckom. Da li smo pricali? Ne, i dalje je ljut, i dalje ne znam zasto i ne znam do kada. Znas onaj osecaj kada ti nije ni do cega, narocito ne do jela, ali opet trpas u sebe da ne bi delovalo cudno? E tako sam se osecala, samo jos cudnije. Nisam bila tuzna, daleko od toga, samo sam zelela da pobegnem, jer ne znam na cemu smo nas dvoje. Nisam znala kako da se postavim, i zato sam cutala, i ta tisina je postajala sve dublja i teza. Znala sam da zeli nesto da kaze, i dalje ne znam zasto jednostavno nije poceo da vice kao svaka normalna osoba. Lepo se isvadjas, kazes sta imas, 10 minuta kasnije, kao da nista nije ni bilo, divota! Ali ne, on je cutao i otisao cim je mogao. Jos uvek sam sedela i pokusavala da jedem. Onda je samo prosao pored mene i rekao: "Sto se tice tebe, mi smo zavrsili..." (msilim da je ovo bio 50. put do sada) Pitala sam ga zasto, ali iz odgovora: "Tako", bas i nisam mogla mnogo da zakljucim, osim da on bas voli melodramaticne situacije...

Jedite kolace,
Nevena Nikolic

1 коментар: