среда, 14. новембар 2012.

Gde je on?

I konačno se desilo ono što sam htela tako dugo! Ja Nevena Nikolić bila sam u vezi i to celih 5 dana. Uz savete "How to be a heartbreaker" završila sam to mučenje uz obrazloženje koje sada ne bih mogla da ponovim, pa da mi neko ponovo pusti na traci šta sam rekla.
Biti sa nekim ko ti se sviđa i završiti posle tako kratkog vremena, možda je jedan od najčudnijih fenomena koje sam ikada videla i zaista bih volela da znam šta se dešava u mom mozgu, i zašto to radim?

Ja volim da sam zaljubljena, želim da se nekome predam od prvog poljupca i da znam da mi je do te osobe stalo. Želim da je pre svega on meni najbliži prijatelj kojem sve mogu da kažem, da smo izašli na 2-3 date-a i da se i dalje nismo poljubili. Da nam veza ide polako i da smo zaljubljeni, ne da tek čekamo zaljubljivanje.
Ne želim dobrice koje žele dugu vezu, već nekoga ko nema predstavu da li želi dugu ili kratku vezu, ali opet nekoga koga ću razumeti. Treba mi neko ko me neće videti kao svaku drugu princezu, već kao jedinstveno umetničko delo koje svakim danom još više upoznaje. Neko ko će sa mnom bez problema moći da izigrava budalu i smeje se običnim parovima. Neko ko će pevati pesmu na sred ulice dok šetamo i kao idealno mesto za sastanak videti Zoo vrt ili luna park, možda streljanu ili utakmicu. Treba mi neko ko deluje kao skot, ali samo zato što kao i ja idealizuje ljubav.

Gde je on?

Jedite kolače,
Nevena Nikolić

петак, 20. јул 2012.

And I don't know what the f**k are you saying half the time...

I tako, sedeli smo mi u sobi, tacnije trpezariji za ruckom. Da li smo pricali? Ne, i dalje je ljut, i dalje ne znam zasto i ne znam do kada. Znas onaj osecaj kada ti nije ni do cega, narocito ne do jela, ali opet trpas u sebe da ne bi delovalo cudno? E tako sam se osecala, samo jos cudnije. Nisam bila tuzna, daleko od toga, samo sam zelela da pobegnem, jer ne znam na cemu smo nas dvoje. Nisam znala kako da se postavim, i zato sam cutala, i ta tisina je postajala sve dublja i teza. Znala sam da zeli nesto da kaze, i dalje ne znam zasto jednostavno nije poceo da vice kao svaka normalna osoba. Lepo se isvadjas, kazes sta imas, 10 minuta kasnije, kao da nista nije ni bilo, divota! Ali ne, on je cutao i otisao cim je mogao. Jos uvek sam sedela i pokusavala da jedem. Onda je samo prosao pored mene i rekao: "Sto se tice tebe, mi smo zavrsili..." (msilim da je ovo bio 50. put do sada) Pitala sam ga zasto, ali iz odgovora: "Tako", bas i nisam mogla mnogo da zakljucim, osim da on bas voli melodramaticne situacije...

Jedite kolace,
Nevena Nikolic

четвртак, 05. јул 2012.

A onda pogledam, i shvatim...

Ponekad imam osećaj, da sve mora da bude onako kako ja želim. Dobro, ne ponekad, uvek! Nije lako kontrolisati sve kada znaš da sistem mora da pukne, da će ljudi ići svojim putem i slediti svoje snove bez tebe. Doći će novi ljudi, neki od pre će biti zaboravljeni, pa pobogu to se uvek dešava.
Ne volim što se završila srednja škola, samo zbog njih. Naravno da će mi svi obećati viđanje makar dva puta mesečno, duge razgovore preko telefona, tajne koje smo imali ćemo i dalje čuvati, rituali koji su postojali nikada neće biti zaboravljeni. 
Biće oni tu, kao što su bili i oni iz osnovne škole. Raspust posvećen samo njima, a kada dođe oktobar stalna prepričavanja o tome kako je na fakultetu, koga smo upoznali, kakvi su profesori, šta ima novo... Vremenom ti razgovori postaju ređi, na putu do faksa ili posla, u žurbi sa onim utešnim rastankom: "E, sada sam u frci, ali zvaću te da idemo na kafu ili nešto!", i onda rastanak do rodjendana, kada ćemo u ponoć slati poruke sa najlepšim željama koje od srca želimo, dok se budemo sećali rođendana. 
A sa druge strane tu će biti nove obaveze, novi prijatelji koji znaju više o nama nego oni sa kojima smo čekali jutra.
Šta onda da odgovorimo kada vidimo one do kojih nam nije ni stalo?
-Ej, je l se čuješ sa...?
- Da, naravno!- a ne možemo da se setimo kada je to poslednji put bilo.
Plima i oseka ne mogu da se kontrolišu, i vreme se neće vratiti, i dok pišem ovo pokušavam da lažem sebe da ovog puta neće biti isto, da ćemo se viđati i kada pređemo 60. Verovaću im da nisu isti, kada mi budu rekli da previše dramim, i da nisam upravu. Pretpostavljam da sam i one subote morala da naletim na njih u Bulevaru u 5 ujutro, i da bi to trebalo da bude neki znak. Možda samo moram da skočim i ovog puta ću konačno promašiti zemlju i leteti.
Mislim da sam luda, da nema ništa od toga, da će me biti baš briga za njih, a onda pogledam i shvatim: Ribe moje volim vas sve <3

Jedite kolače,
Nevena Nikolić

четвртак, 10. мај 2012.

I hate days like this

Ne znam ni kako da počnem da se žalim pošto mi je više muka postova o tome kako mi je loše, ali samo želim da se za početak zahvalim onome ko je napravio naočare za sunce, jer bez njih današnji dan ne bih preživela. One su zaista najbolji modni detalj ikada izmišljen, jer prikrivaju ono što želimo da sakrijemo.
Elem, kada se prave dogovori ja nikada ne dam konkretan odgovor sa da ili ne, i kod mene uvek stoji ono bljutavo nedefinisano možda. Do te sive zone se polazi od jasnog ne, i ono često napreduje do neplaniranog da. Iskreno najviše mrzim kada možda ponovo postane ne, jer tada znam da nešto nije uredu. I da karma nije kučka koja mi ne dozvoljava da se malo uspenem (a ne samo da padam) ili da nije uticala kombinacija večitih hormona, pms-a i neispavanosti možda bi današnji dan prošao bez "drama queen" momenata i nerviranja. Ceo dan moje raspolozenje je variralo sve do tog NE koje je zabetoniralo depresiju. Mislim da je posle nekog vremena nervni slom postao sastavni deo moje uobičajne nedelje.
Današnji pad je boleo, više nego i jedan u proteklih par meseci. Moje sigurno ne, bilo je potajno da sve vreme, da bi danas došao onaj sudbonosni šamar stvarnosti. I dok sam u transu ćutala u autobusu, pokušavala sam da napravim bilo kakav kez, ali i to je bio Sizifov posao. Mišići su se grčili, usta su mi drhtala,a suze su mi tekle, dok sam pokušavala smeškom da pokazem da sam dobro. Autobus je uštao u tunel, sve pred očima mi je bilo mračno. Odjednom učinilo mi se, kao priviđenje, da vidim svetlost na kraju tunela, ali ispostavilo se da su to bili samo kineski cirkoni. Možda bih trebala da kupim ružičaste naočare...

петак, 13. април 2012.

I don't want to die! I sometimes wish, I'd never been born at all

Ne mogu više ovako, strah me uništava. Boli me, steže i guši... 
Svaki put počinje isto, spontano i neočekivano. Ležim ili sedim, i odjednom nadolazi strašna misao. Ja dva metra ispod zemlje, ne vidim, ne čujem, ne dišem, i tako čitavu večnost. Šta ako nema ništa posle? Možda su zagrobni život i reinkarnacija samo izmišljeni da teše nas paranoične? Tada se moje disanje menja, ne mogu da ostanem na mestu na kojem sam, želim da iskočim iz sopstvene kože i odem negde daleko, negde gde ću konačno čuti reči koje će mi pomoći da se izlečim. I suviše volim život da bih ga se tek tako odrekla, i to za manje od 100 godina, ko zna kada i kako, u jednom delu sekunde moje telo će poslednji put izdahnuti, a ja ne znam šta će me čekati, i da li će me nesto čekati sa druge strane. Ma, da li uopšte postoji druga strana?

Jedite kolače,
Nevena Nikolić

понедељак, 09. април 2012.

Day (It's been a long time)- People won't believe what I'll become

Prosla nedelja je bila prelepa, boje, sjaj, osecaj nadmoci i uzvisene elegancija. Iskreno nikada ne bih ni pomislila da bi mi nesto kao sto je Fashion Week donelo toliko zadovoljstva, pa ja ni ne marim za trendove! Nedostajace mi sve sto sam tamo videla, pa cak i back stage pun devojaka kojima mogu samo da zavidim na njihovom savrsenstvu. Pozivitna strana svega toga je sto mi je pomoglo da se osecam bolje, da vise volim sebe i trceci idem na svoje ciljeve. Cele nedelje sam shvatala da u zivotu postoji nesto vise od privremenih zadovoljstava i konstantnih padova. Sada sam opet u sedlu, i moj cilj je osvajanje sveta. Iz nekog razloga koji ne mogu da opisem, osecam se dobro, posle dosta vremena. Sa osmehom jedem zelenu salatu i idem u teretanu, kao u reklami za uloske i dijetale proizvode. Mada je sve haoticno euforija zivot cini tako ruzicastim, Boze neka ovo potraje!

Jedite kolace,
Nevena Nikolic

недеља, 25. март 2012.

Day 21- Reality check

Zanimljiva nedelja u pravom smislu te reci. Dani prolaze sve brze, i sve vise osecam kako tenzija raste. Kraj skole, prijemni ispit, letnji raspust. Da li se nesto promenilo?Hmm, ne. Mada kada malo bolje razmislim jeste, makar je moj ljubavni zivot postao zanimljiv. Dve osobe su se ove nedelje raspitivale za mene. Kada ima zainteresovanih shvatam da sam ja kriva sto nemam decka. Ja trazim nesto savrseno, ta osoba mora da bude ambiciozna, mora da studira, da mi odgovara na svim poljima. Ne, ne trazim momka da me ozeni, ali ne zelim da se zaljubim sada kada treba da upisem fakultet, a narocito ne u osobu koja nije ona koju bih ja mozda zelela za sebe.
Moja dijeta ide katastrofalno, i razmisljam da li je laganje same sebe da sam na dijeti i malo pametno? Zelim da smrsam, ali nemam snage, ni volje. I mada to radim za sebe nemam ni pravi motiv za to, sta ce mi se u zivotu promeniti osim konfekcijskog broja?
Moj tata ce biti povredjen skoro mesec dana duze nego sto je trebalo, i u Kanadu putuje mozda tek u avgustu, sto za mene indikrektno povecava sanse da za maturu budem ona koja ce ostati kod kuce.

I dok se sva ova sranja desavaju moj mozak je na nekom drugom nebu, ne zanima ga skola, trud, rad, nista.
Zivim u mjuziklu, a ni ne vidim dramu koja me okruzuje.
Ali ono kao, sve bi trebalo da bude bolje, mozda.

Jedite kolace,
Nevena Nikolic.